ПРОМОЦИЈА ПАНОРАМЕ ПОЕЗИЈЕ МЛАДИХ ПЕСНИКА НОВОСАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ "ИСИДОРА СЕКУЛИЋ"

Нови Сад, 10. септембар 2025.

НАЈМЛАЂИ ПЕСНИЦИ НА 54. БРАНКОВОМ КОЛУ

 

У знаку двостиха Бранка Радичевића „Ох, та мани и тугу и јаде,/ па погледај те јунаке младе!“, данас је у новосадској гимназији „Исидора Секулић“ промовисана панорама поезије песника-гимназијалаца ове школске установе, „Увек настављаш круг“, која је добила специјалну награду "Стражилово". О свежој књизи песничке младости говорили су приређивач панораме Дамира Малешев (парофесор гимназије, аутор Бранковог кола и актуелни добитник награде „Печат вароши сремскокарловачке“) и књижевни критичар  Милан Громовић (аутор песничке књиге у Бранковом колу и пре пар година добитник награде „Стражилово“).

Оба су истакли значај и мисију Бранковог кола као институције која објављује, награђује и истински афирмише телентоване младе песника. Тако је светло дана угледала и панорама поезије ђака Исидорине гимназије после панорамâ ученика-песника Карловачке и Змај-Јовине гимназије.

Наступили су млади песници који су са великом вољом и надахнуто говорили своје песме из панораме: Михајло Морача, Милутин Тановић, Димитрина Магазин, Јован Димитријевић, Марко Вујић, Ања Симић, Анђела Берић и Николина Милошевић. Оправдано одсутне биле су Јана Суба и Милица Новчић, али су њихове песме такође биле прочитане. Као прилог поезији, други ђаци Исидорине гимназије извели су хит „Заставе“ рокенрол групе Парни ваљак.

Млада публика била је изузетно заинтересована и озбиљна, као и заступљени песници, да се чује сваки стих, да одјекне свака песма младих аутора – о вечним истинама и тајнама, љубави и младости, пролазности и смрти, успоменама и сањарењима, неправдама и непрекидној  борби, али и о актуелним темама: песме посвећене кући у изгубљеном завичају, убијеним ђацима у Рибникаревој основној школи, новосадском колеги-средњошколцу страдалом под надстрешницом...

Дамир Малешев је представљао младе песнике понаособ, они наступали, и потом одговарали на његова жива питања која је повремено додавао и Милан Громовић. Били су то зрели плодови у речима младих људи који носе таленат да изразе стваралачку потребу,  људску патњу и радост. Осетила се моћ мисије поезије у времену, њена неуништивост у потреби младих да песнички језик користе као пречицу у гонетању света.

Међу заступљеним песницима било је и неколико који су коју годину раније завршили Исидорину гимназију, и који су се посветили студирању језика и књижевности. Поменути су и песници Елиот, Јесењин и прозни писац Киш, и други, као поље њиховог непрекидног интересовања и неодустајања од задивљујућег света поезије и књижевности. Неки млади песници ће кренути путем других професија али ће поезија остати с њима, и никад неће заборавити то што им је поезија у сасвим младим годинама убрзала зрење.

Својевремено је о поезији Исидора Секулић рекла: „Без чега поезија не може, то је живот и смрт; без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.“  Франц  Кафка је написао: „Младост је срећна, јер је способна да види лепоту.“

А из наступа даровитих младих песника, који је трајао пуна два школска часа, избијала је креативна снага живота, која би се могла именовати насловом једне њихове песме: „Дух младости у нашим грудима“.

                                                                                                                                                         М. Борић

 

 

Михајло Морача

ИЗ  ПРОПОВЕДНИКА

 

И нема ништа ново под сунцем.

Власи су избројане, врапци су попали,

нараштаји су се изродили.

Ветар хуче од севера ка југу,

обрће суве лобање и кости

онога што ждере и онога што пости,

разноси прах оних што још рођени нису,

а већ иструлили су.

 

Весели се и пиј, човечји сине,

јер дела твоја смртне су таштине.

 

 

Милутин Тановић

ОЛУЈА

 

Све се распада, од куће до улице

Прозори пуцају, зид ми лети над главом

Све што имам од једном губи се

Опет сам на нули - враћам се старом

 

Нећу више ништа ни да зидам

Један ми ветар све до темеља сруши

Псујем и плачем док све цигле скидам

Трчим по хаосу док ме прашина гуши

 

 

Димитрина Магазин

НЕ ПРИЛАЗИ

 

Не смем да ти приђем. Довољно ми је тешко

да гледам твоје плаве очи, као стреле

уперене у мене, док сви људи око нас

лагано магле у подмуклој тишини.

 

Не смем ти махнути. Учинићу да зле силе

из нашег окружења, ужурбано крену ка теби.

А и мени. Упропастиће све што сам желела,

надала се да ће сан постати јава.

 

Најтеже ми падају та разочарања.

Дуго ми треба да се од њих опоравим,

да исцелим све те дубоке ране,

проткане нечим што никада није постојало.

 

Не смем ни да те погледам. Бојим се очију твојих

као од неког страшног хладнокрвног убице.

Постоји некаква моћна сила у њима,

од које ми се у трену, са лакоћом ноге одузму.

 

Неизмерно желим да ти кажем своје осећаје,

силне, које дању и ноћу непрекидно трпим

и задржавам да не исплове из мојих уста,

која би ти сваку реч дрхтаво изговарала.

 

Зато ћути! Не прилази! Остани ту где јеси!

Далеко од мог крхког срца.

Срца које лако кидаш на комаде,

погледом твојих очију, плавим као море.

 

 

Јован Димитријевић

ДУХ МЛАДОСТИ У  НАШИМ  ГРУДИМА

 

Дух младости у нашим грудима,

Изнад овог света нāс вóди.

Упознаје нâс топлим пољима.

Широкој реци, чистој вôди.

Дух младости у нашим грудима,

 

Изнад овог света нāс вóди,

У прећутане дубине загрљаја

Ка спознаји љубави наводи,

Кроз вртове изгубљеног раја,

Изнад овог света, нāс вóди.

 

Упознаје нâс топлим пољима,

Босим ногама мекој трави,

Лице твоје, сунчевим зрацима

Открива лепоту све твари.

Упознаје нâс топлим пољима,

 

Широкој реци, чистој вôди,

Штó око нас лагано тече.

Мокра коса, леђа, памет одводи,

Бескрајно хвала, сунцу, штò пече,

Широкој реци, чистој вôди.

 

Дух младости у нашим грудима

Љубав небеску шири, и мири

Народе зараћене гордима.

Сву силу живота он твори,

Дух младости у нашим грудима.

 

 

Милица Новчић

ТУЂ

 

Ходам туђим селом, а позната ми рута.

Диван, ал’ стран, пејзаж преда мном се пружа.

Старе се сећам куће, воћњака крај пута

И мајчине баште пуне белих ружа.

 

К’о да век већ моја ту није адреса,

Долазим к’о гост оном што беше моје.

Старе слике страдања, плача, туге, беса,

Мисли ми обузимају и у црно боје

 

На месту мога дома, ник’о туђи, нови,

Ал’ препознах темељ из детињства свога.

Где сад’ неки туђи рађају се снови,

И други неки људи славе својег Бога

 

По дворишту нека туђа деца трче

Смеју се и вијају, играју се рата.

Ушушкан у љуљашку, сада кафу срче

Ту, покрај њих, неки туђи тата.

 

Мога верног друга чупавога репа

Одавно већ покрива тепих меке траве.

Нема више крова од црвеног црепа,

Не мирише тамјан, сад, уочи славе.

 

Старо буре ракијско још чами крај плота,

Гордо ту и чврсто годинама стоји

И к’о спомен пређашњег мојега живота,

Деценије стрпљиво већ чека и броји.

 

Боже, мамине руже посташе црвене.

Храстовину бурета загризла је буђ.

Плакали су, знам, чекајући мене,

А ја им се вратих, касно, касно. Туђ.

 

 

Марко Вујић

ИСПИСАНА  КЊИГА

 

У пустињском песку трагови нестају

И они разговори у тишини сад настају

Као риба која жели да рони у земљи

Тражимо смисао у празној жељи

 

Птица са сломљеним крилом, небом лута

Кроз успомене без повратка и даљег пута

Пламен се у срцу лагано смрзава

Док наша нада већ одавно сагорева

 

Постајемо једно другом сенка, слика која се понавља

Јер и то сунце које сија нас опет заборавља

Књига већ исписана, прича стара

Шапуће тугу гласом без извора

 

Корен уназад расте, провлачећи снове

Као и те жеље које нам никада нису нове

Сат супротно откуцава, натраг у прошлост

Хах, као да можемо вратити онај срушени мост

 

 

Ана Симић

ЈАЧИ  ОД  СМРТИ

Вечном дечаку, Вукашину Црнчевићу

 

Представници злобе и хипокризије

Причаће да се одавно знало

да Ти је срце скоро па стало;

Двапут смо Те изгубили, дечаче из провинције.

 

Ако је Бог нас бирао

да твој живот одживимо,

није по Њему да кривимо,

ал’ неко је крвљу режирао.

 

Нисмо уморни ни слаби

да нудимо светлост кад се над Србијом  смрачи.

Спусти нам звезду, да је свако уграби –

тако ћемо знати да то Теби значи.

 

Говоре нам да смо „младалачки дивљи“,

иако упорно поенту маше.

Ми добро знамо - епитаф Твој је живљи

него све укупно личне карте наше.

 

Оно што је слано у сузама нашим

јесте гаранција,

да ко је Тебе знао – не сме да се плаши,

јер цео свет је Твоја небеска провинција.

 

 

Анђела Берић

ИСПОВЕСТ

 

Гори све.

Пожар нехатно подметнут.

Једна варница отела ти се из очију и покренула пропаст.

Моју, јер твоја никад бити неће.

И све је моје, јер само ја и знам.

 

А да никада ниси подигао поглед?

А да никада нисам твоју пажњу привезала за себе?

Могла сам да се окренем и одем.

Могао си да се окренеш и одеш.

Да ли би било другачије?

 

Трагам за нечим бољим, недостижним, непостојећим.

Сваком делу мога бића јасно је да то ниси ти.

Ипак, задржаћу те таквог.

 

Грозан призор изгорелог  – то ћемо бити ми.

Ми – моја невина идејо о љубави.

 

 

Јана Суба

ИЗ УГЛА ЈАЧЕГ ПОЛА

 

Није да сте неки битан фактор,

Ваше присуство нам ни не значи,

Јер поред вас живих, жена са пијаце,

Преко степеница, сама кесе довлачи.

 

Некима никада нећемо бити довољно добре, 

А неки ни не бирају, доста је то што имамо две ноге, 

А трећи би нас мењали, смеју се кад смо дрчне, 

Али опет постоје они који воле

да се жене у тишини гуше.

 

Вечна сте нам тема, полемика што нема краја. 

Омиљено вам је да нагласите како је

Адам због Еве избачен из раја. 

И није вам страно ни да нарушавате нашу срећу, јер своју сматрате за већу.

 

Нема ништа смешније од ваших слатких лажи,

Што знате шта повређена девојка у моменту тражи.

Немојте да вас заварају наше очи тужне, 

Ни ми нисмо рођене јуче,

само ви не знате ко конце вуче.

 

Ситни и несигурни, мислите да господарите, 

Али, верујте ми, грешите страсно,

Јер наша нежна лица, сада из мојих уста вам преносе гласно:

Спустите се на земљу, и добро се осврните,

одувек је жена врат

док својом главом мислите да вртите.

 

Међутим, без вас, не бисмо могле. 

Јер треба и нама нека рука чврста, 

да стегне и загрли,

да буде ту када нам је тешко, 

Јер нећемо се лагати,

То знате да радите вешто.

 

У суштини ви сте нама веома важно поглавље живота, 

Мада да вас лажем да сте неопходни била би срамота.

Али не жалимо се када нам пружите миран сан 

или нам својим очима украсите понеки дан.

У животу ипак, чини се,

да неретко умете да будете неки тиши мол,

А ми вам чувамо его чувајући тајну о томе

који је заправо јачи пол.

 

Николина Милошевић

НЕДОСТИЖАН  САН

 

У снове ми често долази,

као нада што се рађа па одлази.

 

Кроз главу ми као утвара тумара,

велики бол у срцу мени ствара.

 

Кад год се сну предам, постоји прилика,

да се поново сретнемо, да ми се укаже његова слика.

 

Месецима чекам тај тренутак, ту једну ноћ,

то једно вече,

када у сну ћу га видети,

када ће душа престати да ме пече.

 

Кад га напокон видим, ка њему потрчим озареног лица,

али зло јутро, моје среће је убица.

 

Аларм ми зазвони, из сна ме нагло пробуди,

у стварни живот ме врати, срећи мојој суди.

 

                        (Песме из панораме  "Увек настављаш круг", Бранково коло, 2025.)