ПРОМОЦИЈА НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ СЛАЂАНЕ МИЛЕНКОВИЋ НА 54. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 11. септембар 2025.

ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА ПЕСАМА ОВЕНЧАНА "СТРАЖИЛОВОМ"

У сремскокарловачкој библиотеци "Бранко Радичевић" о награђеној књизи говорио Данило Јовановић, разговор водила Јована Анђелић и наступио хор "Сунчана јесен"

У сремскокарловачкој библиотеци "Бранко Радичевић", у "Соби Дејана Медаковића", данас је промовисана књига поезије Слађане Миленковић "Испричај себи", овенчана 6. септембра престижном наградом "Стражилово" на 54. Бранковом колу поред споменика Бранку, рад вајара Јована Солдатовића.

Промоцију награђене књиге украсио је сремскокарловачки хор "Сунчана јесен" са диригенткињом Властом Малешевић, који је полетно отпевао две композиције на Бранкове стихове: "Бранково коло" Јована Пачуа и "Сретан пастир" Исидора Бајића.

Модераторка Јована Анђелић, талентована млада песникиња, ове године матурирала у славној Карловачкој гимназији, иначе актуелна добитница награде "Стражилово" за песнички првенац који ће 17. септембра у истом простору библиотеке такође  бити промовисан на 54. Бранковом колу, поставила је песникињи Слађани Миленковић неколико виспрених питања о њеним почецима, првој, другој и - трећој књизи ("Потпис сна") објављеној у Бранковом колу пре 28 година. Угледна песникиња, која је и критичарка и научница, те дугогодишњи професор универзитета, а уз то и искусна новинарка, говорила је о својим раним песничким заносима, утицајима и лепотама антологијских песника. Писање поезије, то јест певање стиха, истакла је, не може се научити, томе не може помоћи ни школа ни факултет, напросто то је урођени дар.

Притом је награђена песникиња изјавила: "Захваљујем Бранковом колу, свима који су допринели томе да баш ја понесем ово угледно песничко признање. Награда Стражилово подсећа на вечно зелену грану српског песништва, стражиловски линију, коју је започео наш велики песник Бранко Радичевић. За мене је књижевност увек била уточиште и начин да човек исприча сам себи оно што не може никоме другом - зато ову награду осећам као позив да и даље трагам, пишем и слушам језик срца."

У неколико наврата Миленковићева је читала своје песме из награђене књиге "Испричај себи". Публика је  прихватила свежину њене поезије награђујући аплаузима. На крају програма, у знаку обележавања 130. годишњице оснивања чувеног листа "Бранково коло" у Сремским Карловцима Слађана Миленковић је потписивала примерке награђене књиге онима који нису хтели, без таквог песничког дара, отићи са несвакидашње промоције пуне младости и стваралачког искуства.

Тим пре доживљај је био већи с обзиром да је промоција одржана у "Соби Дејана Медаковића", такође попут Бранка чувеног ђака Карловачке гимназије, а где се поред осталог налазе и Медаковићево одело, мантил и шешир.

"Песме моје, моја сирочади,/ децо моја, мојих лета млади", беше мото из Бранкове младолике поезије данашњег програма чиме је отворен  низ промоција нових издања Бранковог кола на чувеној септембарској манифестацији која ће по 54. пут, ове године, трајати до 19. септембра.

                                                                                                                     ***

О  награђеној књизи говорио је млади песник Данило Јовановић, прошлогодишњи добитник награде "Стражилово", ђак генерације Карловачке гимназије. Доносимо његов текст "Испричати себи - обред вредан Стражилова" у целости:                                                                                          

"Кроз читање, писање, стваралачко и конзументско искуство и усавршавање свих својих чула, дође моменат када аутор напросто мора напустити оквире земаљског, па и космичког, дати се у нешто метафизичко, квантно, необјашњиво, мора да открије и опева четврту димензију која је људима необјашњива, да нас подсети ко смо и одакле долазимо, куда идемо и где се враћамо. Песникиња Слађана Миленковић је у својој седмој песничкој књизи, Испричај себи, задала озбиљан задатак свакоме ко жели да се убудуће дотакне тематике словенске митологије, ритуала, обреда, природе, раста, живота, смрти, који су суштински само део једног великог космичког циклуса, точка који се окреће непрекидно.

Но, шта би се десило када би нека виша сила окренула тај точак у другом правцу? Немогуће је посматрати овакву поетику линеарно, у нама знаним оквирима. Како бисмо стварно опипали ткање универзума, можда морамо да ходамо унатрашке. Да не живимо онако како смо навикли, да будемо ми, а опет не ми, као што нам ауторка сугерише. Једно овако стилски и тематски комплексно дело захтева  анализу са различитих страна.  Са почетка (тј. са краја), песма Видимо се. Порука – Видимо се сутра. Форматирање текста одмах привлачи пажњу. Циклус – Спавачи у сенци света. Је ли ово поздрав за лаку ноћ, или сазнајемо да смо у успаваном стању, широм затворених очију? Ходамо унатрашке даље. Спавамо у сенци света, несвесни да ће нам Барут пролећа испалити хитац који ће нас својим одјеком све пробудити. Кратке, а моћне слике, распрострањене кроз простор и време, буђење од кога схватимо да ништа више није као пре. Изражен принцип женствености, самосталности, самоспознаје нам све више и више отвара очи, баш у правом тренутку, када долазимо до централног, насловног циклуса ове збирке. Са њоме не можемо поступати као са остатком књиге. Њој морамо прићи од почетка, лицем у лице, да кроз обред снова погледамо у огледало и сетимо се свега што смо заборавили. Све делује као неки велики ритуал, са висинским припремама спуштања у Нав, ослушкивањем Велесовог шапата, примањем Ладиног праха, па се мора чак и покиснути под Мокошиним кишама. Тек смо онда спремни за читав низ елементалних обреда у које нас ауторка уводи, у којима добијамо и губимо себе истовремено, у којима нисмо више исти. Овде је највећи сукоб мушког и женског принципа, скривен у елементима, у божанствима, у природи, камењу, ватри, а сами принципи постају, у крајњој линији, неважни пред величанственошћу космичких, животворних сила.

Ритуал се завршава, љубичасто је процветало у нама кроз сва четири годишња доба, поново пролеће пуца у оку урагана ове књиге, а ми се враћамо обичном, линеарном начину читања. Подебљане речи и реченице, суптилне поруке које су остале у сваком кораку ритуала, откривају нам суштину процеса сједињења са свиме, остављају нас са питањима која нас коренски мењају. И онда на крају – Видимо се сутра. Видимо се сутра, и сваког дана. Видимо се у вечности, са неке светлије стране космоса, видимо се у светлости која је у нама самима."

ПРОМОЦИЈА ПАНОРАМЕ ПОЕЗИЈЕ МЛАДИХ ПЕСНИКА НОВОСАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ "ИСИДОРА СЕКУЛИЋ"

Нови Сад, 10. септембар 2025.

НАЈМЛАЂИ ПЕСНИЦИ НА 54. БРАНКОВОМ КОЛУ

У знаку двостиха Бранка Радичевића „Ох, та мани и тугу и јаде,/ па погледај те јунаке младе!“, данас је у новосадској гимназији „Исидора Секулић“ промовисана панорама поезије песника-гимназијалаца ове школске установе, „Увек настављаш круг“, која је добила специјалну награду "Стражилово".  О свежој књизи песничке младости говорили су приређивач панораме Дамира Малешев (парофесор гимназије, аутор Бранковог кола и актуелни добитник награде „Печат вароши сремскокарловачке“) и књижевни критичар  Милан Громовић (аутор песничке књиге у Бранковом колу и пре пар година добитник награде „Стражилово“).

Оба су истакли значај и мисију Бранковог кола као институције која објављује, награђује и истински афирмише телентоване младе песника. Тако је светло дана угледала и панорама поезије ђака Исидорине гимназије после панорамâ ученика-песника Карловачке и Змај-Јовине гимназије.

Наступили су млади песници који су са великом вољом и надахнуто говорили своје песме из панораме: Михајло Морача, Милутин Тановић, Димитрина Магазин, Јован Димитријевић, Марко Вујић, Ања Симић, Анђела Берић и Николина Милошевић. Оправдано одсутне биле су Јана Суба и Милица Новчић, али су њихове песме такође биле прочитане. Као прилог поезији, други ђаци Исидорине гимназије извели су хит „Заставе“ рокенрол групе Парни ваљак.

О МЛАДОСТИ И ВЕРИ НА 54. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 9. септембар 2025.

ПАРАСТОС БРАНКУ И „ХРИШЋАНСКЕ ТЕМЕ“ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Данас је на 54. Бранковом колу, у 13:30 часова, у Саборној српској православној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, одржан традиционални парастос Алексију Бранку Радичевићу, а у знаку стихова: „Зефирима љуљан њежни цветић млад,/ множина липа тебе ту покрива,/ на тебе шиљућ благодатни лад.“ Ово је наш храм у којем ја млади Алексије Радичевић као ђак (1835-1841) Карловачке гимназије недељом појао за певницом.

На парастосу Алексију Радичевићу чинодејствовао је протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“, а појали су и карловачки свештеници и млади богослови. И ове године било је узвишено у молебану за Бранка чути његово име и видети са затвореним очима рајски цветњак где обитава песничка душа, а при чињеници да Бранкове земне кости налазе се ту надомак, на Стражилову испод велелепног споменика који су Срби свесни Бранковог божанског дара подигли 1885. године.

Парастос Бранку сваке године представља снажно духовно упориште Бранковог кола, тачку из које разумевамо нашу трошност и земну пролазност, те потребу да будемо свесни својих грехова и ограничених моћи у кратком веку. Отуда, парастос Бранку у исти мах је и позив присутнима да не забораве на молитву: „Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног!“

Одмах после парастоса, у 14: 00 часова, у Српској православној богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, у оквиру традиционалних „Хришћанских тема“ Бранковог кола, које трају преко тридесет година, на овогодишњој манифестацији у славу песника младости, Бранка Радичевића, на тему „О младости и вери“, беседио је архимандрит Клеопа Стефановић, професор Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“.  

Он је на самом почетку рекао да „без младости нема старости“, указао на потребу да млади данас срцем треба да проналазе своје место у цркви, то јест потребу да се жртвују ако су већ постали богослови наспрам разних занимања и „слатких“ привида стварности, те да проучавајући Јеванђеље обогате своју душу на животним путевима, у разним изазовима и искушењима које свакодневица одувек намеће. У том смислу битно је да као млади постану свесни свога духовног мисионарства које представља неисказиву радост и поред опасности у свету мрака. Затим је додао да је Бог вечито млад.

МИРОСЛАВ ЦЕРА МИХАИЛОВИЋ НА СТРАЖИЛОВУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 8. септембар 2025.

Беседа Мирославе Цере Михаиловића на свечаном уручењу награде "Стражилово" на 54. Бранковом колу

СТРАЖИЛОВСКА НИТ

Прошло је тачно четрдесет и више година откад сам се први пут обрео на овом култном месту, изворишту српске лирске речи, чија се делта и данас грана у никад предвидивим правцима.  Оно што јесте фасцинантно огледа се у чињеници да, у коме год правцу текла и у каква год се мора увирала, њу прати једна препознатљива, јединствена мелодија, стражиловска нит која се не да прекинути. Чини се да тајну те чудесне енергије нико досад није одгонетао као што је то учинио Милош Црњански у својој култној поеми Стражилово учинивши је још загонетнијом.

И данас се књижевност пројављује као једино прибежиште, једини спас за оне којима је оловка дар Божји, а папир као мученики сто на дну овоземаљског брлога. Само вишеструко, до граница издржљивости умножен бол, једино је могућа и једино тачна дефиниција, посебно поезије, краљице књижевне уметности. Песма зато и јесте истовремено и она критична доза отрова, и спасоносни лек, смештен у једној истој пилули. Очигледно да је посреди сублимат, есенција, духовно-језички екстрат. Песма се, заправо, и не пише. Она се догоди или не. А таква песма је, пре свега, увек питање слободе. Оне унутарње слободе неопходне за сваку врсту уметничког стваралаштва.

УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ "СТРАЖИЛОВО", 2025

Стражилово, 6. септембар 2025.

ПРИЗНАЊА "БРАНКОВОГ КОЛА" И ПОЕЗИЈА НА СТРАЖИЛОВУ

Нови лауреати, Стражиловски митинг поезије, Змајева „Бранкова жеља“ и Бранкове „Враголије“

Данас је на Стражилову у 10 часова на Бранковом гробу  обележена 140. годишњица подизања првог споменика Бранку Радичевићу. Две године после величанственог преноса (1883) костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилова, подигнут је пирамидални споменик који је конструсиао београдски архитекта из Баната Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Италијан Петар Китузи из Дубровника. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина из крајева где живи српски народ: Фрушка Гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит и Авала. По средини споменика исцртан је златни крст, а испод књега уклесане речи: „Бранку – српски народ“. У подножју споменика је надгробна плоча, пренесена из Беча: „Млого тео, млого започео,/ Час умрли њега је омео!“ Споменик је свечано отворен 27. септембра 1885. године у присуству великог броја грађана одасвуд и посланика Српског народно-црквеног сабора.

На 54. Бранковом колу, поред монументалног споменика, под мотом: „Красан беше он јунак на свету, нигде лепшег  не видех младету“, и „Сунце јарко зашло већ одавна,/ очо данак, дошла нојца тавна“, песник Живко Николић прислужио је свећу и положио цвеће на Бранков гроб. Затим је изговорио своју песму посвећену Бранку, „Успон“, која се налази у цветнику „Ао, данче, ала си ми бео“, штампаном поводом двестоте годишњице рођења Алексија Бранка Радичевића. Драмска уметница Даница Петровић извела је део монодраме Ненада Грујичића „ Ја, Мина Бранкова“.

Овом програму су, осим публике, присуствовали песници и уметници Бранковог кола, као и младе поете новосадске гимназије „Исиидора Секулић“, који су у Бранковом колу објавили панораму поезије коју је приредио професор и песник Дамир Малешев.

У 11 часова код „Бранковог чардака“ на Стражилову, поред другог споменика Бранку (рад Јована Солдатовића) , подигнутог пре пола столећа, уручене су награде „Стражилово“ Мирославу Цери Михаиловићу (за укупно песничко дело), Слађани Миленковић, Бојани Јеленковић и Јовани Анђелић за нове песничке књиге објављене у Бранковом колу: „Испричај себи“, „Него како“ и „Плаво пролеће“. Специјална награда „Стражилово“ припала је гимназијалцима новосадске школе „Исидора Секулић“ за панораму поезије „Увек настављаш круг“.  Сви награђени надахнуто су иговорили своје краће слово о Стражилову и Бранку, а потом казали по једну своју песму.

У част награђених, чувену Змајеву песму „Бранкова жеља“ говорио је драмски уметник Миодраг Петровић, који ће потом наступити и као песник. Змајева песма написана је 1877. године поводом првог покушаја преноса земних остатак Бранка Радичевића из Беча на Стражилово: „Србе брате и Српињо селе,/ Којима се јоште данци беле,/ Растав`те ме са овом даљином,/ Моје кости оперите вином,/ Па их нос`те нашем завичају,/ Завичају, мом негдашњем рају,/ Пренес`те их браћо моја мила,/ Поред оног убавог Белила,/ Кроз Карловце где сам младост пров`о/ Па на оно дивно Стражилово:/ Ту још једну стару отпевајте,/ Ту ми, браћо, кости закопајте,/ Ту би мртав права мира дост`о, / Србадијо, не било ти просто!“

Уследио је традиционални „Стражиловски митинг поезије“ на којем су своје песме говорили песници разних генерација: Драгица Стојановић, Ранко Чолаковић, Живко Николић, Иван Деспотовић, Весна Егерић, Јасна Миленовић, Сузана Рудић, Миодраг Петровић, Милица Новчић, Михајло Морача, Милутин Тановић, Јован Димитријевић, Марко Вујић, Николина Милошевић...

За сам крај програма на Стражилову, Даница Петровић је надахнуто говорилa антологијске Бранкове „Враголије“ убравши велике аплаузе који су iначе пратили сваког учесника програма данас у песничком програму са мотом: „Амо, живо, цвећу по`итајте,/ па га с` млади пуно накидајте!“

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  М. Борић